Blog

O svakodnevnoj, naučnoj i umetničkoj istini

     Mada, verovatno, takva empirijska istraživanja nisu vršena (bila bi prilično zaludna, osim da ilustruju ovaj i slične tekstove), pojedinačna i kolektivna iskustva, tj. individualna i grupna iskustvena (varljiva) saznanja, ukazuju na deo istine da je reč istina jedan od najupotrebljavanijih izraza u svim živim jezicima sveta, uprkos činjenici, ili više utisku nego činjenici, da je u pitanju vrlo fluidan i eluzivan pojam. Pridaju mu se različita i mnogobrojna značenja, jer niko do sada nije uspeo da ponudi jedno opšteprihvaćeno poimanje istine. (Osim, naravno, kolokvijalnih određenja istine, prisutnih u rečnicima, kao: (a) deskriptivno – „ono što odgovara stvarnosti, što je u skladu sa zbiljom, stvarno stanje stvari”, ili (b) opozitno – suprotno od laži, u kojima se ne otvara ontološko pitanje ’stvarnosti’, ’zbilje’, ’laži’ i sl.) Takva saglasnost mogla bi da znači da postoje jasni kriterijumi njenog utvrđivanja, a to bi, opet, značilo da su ljudi kadri da je na jednak način prepoznaju. Ako bismo i uspeli da dođemo do celovite istine, s pravom tvrdi Stiven Hoking u Kratkoj istoriji vremena, onda bi nju, tokom vremena, trebalo da prihvate svi, a to bi bio vrhunski trijumf ljudskog razuma, jer bi pronikao u sam um Boga. Čovek bi, tada, i sam mogao da se nazove bogom, s oreolom sveznajućeg bića. Naravno, od postanja do danas sve ljudske interpretacije univerzuma i čoveka u njemu pokazuju da je istina potpuno neuhvatljiva, uvek drugačija, podložna svakovrsnom retuširanju, bila usmeno rečena u skaski nadahnutog kazivača, odštampana u debelim enciklopedijskim tomovima ili, danas, utisnuta na hard-diskove sofisticiranih mašina koje se, sve manje metaforično, nazivaju elektronskim mozgovima. Stoga je o istini pozitivistički moguće govoriti i pisati, baš kako se ovde i čini, donekle istinito, možda i (polu)istinito ili neistinito, samo u aksiološkoj, nikako u ontološkoj ravni, zbog toga što istinu kazuju ljudi zagubljeni u vaseljeni čiji krajnji uzrok ne znaju, niti ga – gle isprazne pretpostavke – mogu odgonetnuti.

       Istina je, dakle, vrednost, a ne činjenica, ali i kao vrednost, evo začaranog kruga, ona želi da se nametne kroz činjenicu u kojoj se poriče ljudska nesavršenost. Ona nesavršenost koja je neumitna posledica biološke predestiniranosti čoveka da svet uvek gleda licem, nikako potiljkom, pa nam je druga polovina sveta (istine) nedogledna. Drugačije kazano, istine kao činjenice nema, ona se uvek ukazuje, prikazuje i iskazuje kao zarobljenik pogleda, ono što vidimo i/ili mislimo da razumemo.

     Baš zato je istina svakodnevlja najpretencioznija i najudaljenija od svog jezičkog denotatuma. Jednostavno zbog toga što kao premisu ima pogrešno uverenje, koje se, čak, proglašava (sa)znanjem, da je konačna istina moguća, te da je čovek/subjekt ovladao univerzumom/objektom, koji mu je kroz različite aspekte postao razumljiv i kao celina. Empirijska manifestacija takvog poimanja istine u savremenosti, njena paradigmatska forma u sve anomičnijem masovnom društvu, jeste istina mas-medija, odnosno njihovih vlasnika i kontrolora (najpre), a zatim i nebrojivog mnoštva ljudi, ako to nije stalno rastuća cifra od sedam milijardi Zemljana, svih u ulozi recepijenata nekog od medijskih sadržaja, sve manje otpornih na posrednu sliku stvarnosti, istinu o svetu i sebi u njemu kao medijski verifikovan skup činjenica. Iako negde u dnu svesti i jedni i drugi (emiteri i recipijenti ’istine’) znaju, ili pre – naslućuju, da nema konačne i neporecive istine, ontološka pretpostavka funkcionisanja mas-medija kao demijurga civilizacije ’trećeg talasa’ apsurdno je logična: istina su, setovima činjenica, medijski posredovani različiti aspekti stvarnosti. Utoliko je ovakvo shvaćena istina konačna, tj. može biti, mora biti, nije moguće da ne bude istina za sve. Potrebno je samo odgovoroti na šest čuvenih, pragmatizmom svakodnevice formulisanih pitanja (ko, gde, šta, kada, kako, zašto) i odgovor posredovati unutar tehničko-tehnološki determinisanih mogućnosti mas-medija i eto nepatvorene, neupitne, nepromenljive istine. Apsurd je potpun: i kada mas-mediji distribuiraju očigledne laži (dezinformacije, tj. istinite informacije za sve koji ih primaju) to nije dokaz da istina ne postoji, da je nije moguće utvrditi, da se u medijskim kanalima nužno izvitoperuje; naprotiv – i u takvim slučajevima, negde izvan njih, ipak, postoji konačnost, istina podjednaka za sve, samo je treba otkriti. Istina svakodnevice nije ništa drugo do istina neupućenog, usamljenog, uplašenog i u medijskoj prašumi izgubljenog pojedinca. Nema druge istine do moje istine, moja istina je i naša istina koju potvrđuju ili izvitoperuju sveprisutni mas-mediji, a naša istina ne može biti neistina, pogrešna istina, drugačija istina. Takva istina izražava se u mnoštvu, podsećajući se Pjera Giroa i njegove podele semiotičkih sistema, društvenih kodova – od rituala i obreda do protokola i igara. Istina svakodnevice je, prema tome, sinonim za društvenom većinom potvrđenu činjenicu, shvaćenu kao datost, kao neporecivost čulnog, opažajnog, doživljajnog i posledično – zdravorazumskog.

     Međutim, zdrav razum je dobar drug, Engels je u pravu, samo između četiri zida (usamljeni pojedinac ispred blještavog televizijskog ili kompjuterskog ekrana, oltara nove religije u kojoj se beskraj univerzuma supstituiše njegovim fragmentima, audivizuelnom bujicom ’istinitih’ činjenica i, tako, beskonačno veliko zamenjuje beskonačno malim), ali nikako u prostornoj i vremenskoj beskonačnosti ispunjenoj protivrečnostima i suprotnostima koje i ono što je ’meni’, dakle danas nikako drugačije nego i ’nama’ – ’najočiglednije’ dovode u pitanje i sumnju. Ako je istina svakodnevice zasnovana na prividu činjenice kao nesumnjivom čulnom fakticitetu, na društvenim kodovima u kojima se izražava, na samouverenosti subjekta naspram nedohvatnog objekta, i kao takva stalno zabavljena otkrivanjem apsolutne istine (ulogu šamana preuzeli su profesionalni komunikatori – od urednika ’čuvara kapija’ do reditalja kompjuterizovanih video igara), onda je naučna istina, ili istina nauke, oslonjena na hipotezu, na diskretnu poziciju subjekta naspram, na kraju svake naučne teorije, zastrašujuće nedokučivog objekta i na kondicional otvorenog horizonta mogućnosti. Postament naučne istine je Kartezijusov metodološki kredo saznavanja, koje se suštinski, pre svega u procesualnosti, razlikuje od laiciziranih i pseudonaučnih saznanja u svakodnevici: Dubito ergo cogito, cogito ergo sum! Takva, ona je potpuno temporalna, istorična i privremena. Ne postoji naučna istina, već mnoštvo modernih (često i pomodnih) ’vladajućih’ hipoteza i sve veća gomila odbačenih naučnih pretpostavki: njutnovsku fiziku potisnuo je Ajnštajnov relativizam svemira, a njegovu teoriju i fizičke zakonomernosti koje je izlučila uveliko destruira nova, kvantna teorija. A kolika je tek ’deponija’ ne samo odbačenih, nego i zaboravljenih socijalnih, humanističkih, pa i prirodoslovnih, medicinskih istina. Ono što suštinski razlikuje naučnu od ’istine’ svakodnevice i zdravog razuma, nije samo pomenuti Dekartov princip metodičke skepse, nego i kodovi u kojima se naučna istina artikuliše. To više nisu društveni kodovi raz-uma, zasnovani na konsenzusu većine, nego logički kodovi uma, oslonjeni na pitanje, a ne na odgovor. Bili oni taksinomijski (kodovi nabrajanja, deskripcije i klasifikacije) ili algoritamski (kodovi računanja i metodološke postupnosti), njihovo ishodište nikada nije konačnost. Naučna istina vrhuni ’samo’ novim metodološkim pristupom, nikako neporcivim saznanjem/istinom.  A to znači novom hipotezom i novom teorijom, koja postaje paradigma sa gotovo izvesnom budućnošću da ’pre’ ili ’kasnije’ (ovi prilozi za vreme mogu sadržati vekove i milenijume) postane sadržaj metodološke sumnje i završi u nekoj od enciklopedija kao logično zaleđe nove teorijske paradigme. Uočavajući taj relativizam naučne istine, ’racionalni’ postmodernista Liotar kazaće za sve scijentistički zaslepljene istražvače stvarnosti najveću jeres, koja samo na prvi pogled poriče mogućnost naučne istine. (Otuda i jarost svih njegovih kritičara, imali oni svoje gnoseološko utemeljenje u pozitivističkoj, empirističkoj, utilitarističkoj, funkcionalističkoj i, zašto da ne, (neo)marksističkoj tradiciji, mada je, u suštini, reč o ’novoj’, postmodernoj interpretaciji kartezijanskog principa sistematske/sistematične/sistemske sumnje.) Nauka (čitaj: naučna istina) je – parafraziramo ono što Liotar veli u Postmodernom stanju – rezultat dogovora u referentnom krugu istomišljenika, čija je referentnost određena istim predmetom interesovanja/istraživanja, istim metodološkim postupkom i istim kodom u kojem se dogovoreno simbolički artikuliše. Sve kojima ova tvrdnja deluje besmisleno, odnosno nenaučno, dovoljno je podsetiti da saznanje kako Zemlja nije ravna ploča koja plovi na leđima četiri kornjače, nego okrugla planeta u Sunčevom sistemu, koji je, dalje, deo Mlečnog puta, a ovaj, opet, deo… itd. ne sadrži u sebi konačnu istinu, već nekoliko hipoteza koje će važiti samo dok ne promenimo, možda, prostornu i vremensku poziciju i tu istu Zemlju, znači i hipoteze o njoj, ne pogledamo iz budućnosti i neke druge galaksije. Ko zna, ko uopšte može znati šta će nam tada, za sada naša jedina planeta, predstavljati i, unutar (nadamo se) već profilisane teme ovog ogleda, kako ćemo je mi ’naučno’ objašnjavati? Sledstveno, naučna istina kao quod semper, quod ubique, quod ab omnibus creditur („ono što je uvek, što je svugde, u šta svi veruju”) nije moguća. Trajan je samo ljudski napor da izvan raz-umne pretencioznosti svakodnenog nadrastanja nepojamnosti univerzuma u ’mojim’ i ’našim’ apsolutnim istinama, umno postavlja pitanja i u njihovoj otvorenosti za negaciju postojećeg u prostorno i vremenski beskonačnoj slagalaci doda po neki novi element.

     Takav napor svakako će biti, a prohujala sadašnjost sve do ’kraja’ nedostupne prošlosti to neprestano pokazuje, jalov ako se istina nauke, istina uma, ne oplemenjuje umetničkom istinom, istinom emocija, duha kao duše – ne više kao uma, do koje se dolazi uranjanjem subjekta u objekt, njihovim poistovećivanjem kroz, kako bi rekao Lisjen Levi-Bril, ’mistično učešće’ subjekta u objektu i objekta u subjektu. Dakle kroz identifikaciju subjekta sa objektom, nasuprot naučne istine u kojoj se subjekat distancira od objekta ili istine svakodnevice u kojoj subjekat nadrasta, a često (mediji masovnog komuniciranja) i potire objekat. Po ovom antropologu (Primitivni mentalitet), ali ne samo po njemu (setimo se plejade mislilaca različite provinijencije od Levi-Strosa i Sapira do Inisa i Mekluana) čovek se preko umetnosti, izrasle iz mita i rituala (Levi-Stros: „Ono što je mit na konceptualnom, to je ritual na planu akcije”), vraća u arhaično stanje potpunog jedinstva sa univerzumom. Umetnička istina, data u konceptualnim (književnost) konceptualno-akcionim (slikarstvo, vajarstvo, muzika) ili delima umetničke akcije (pozorište, arhitektura, film), jeste istina subjekta sjedinjenog sa objektom i, u tom smislu, potpuna za njenog stvaraoca i nekolicinu ili mnoštvo recipjenata, zavisno od estetskog koda u kojem se oblikuje. Umetnička istina je otvorena za interpretaciju, jer nije čulno raz-umna i umno kondicionolna, nego emocionalno promenljiva, otvorena za svakovrsna značenja koja, etablirani ili ad hoc uspostavljeni estetski kod u kojem se artikuliše, izlučuje u datom trenutku na određenom prostoru za određenog primaoca. Mada može, ali ne mora, postojati kao čulni podsticaj i/ili umni okvir na strani njenog oblikovatelja, ona živi u primaocu, čoveku pojedincu, za kojeg, upijajući je svojim ’primitivnim’ (tradicionalna/narodna/popularna umetnost) ili ’prefinjenim’ (elitna umetnost) duhom (koji, podjednako, živi u čulima, razumu, umu i emocijama), postaje njegova jedina i apsolutna istina. Svaka umetnička istina (sugerisana bilo kojim književnim žanrom, slikom, skulpturom, muzičkim delom, arhitektonskom formom, pozorišnom predstavom ili filmskim spektaklom) istovremeno je potpuna i varijabilna. Apsolutna za čoveka pojedinca, a promenljiva za svakog novog recipijenta. Može imati onoliko varijacija koliko ima recipijenata. Plus jedno: ono koje mu pridaje (ili ne pridaje) sam autor(i). Mnoštvo mogućih istina u jednom te istom umetničkom delu ne ukida ni jednu od njih. Naprotiv, tako shvaćena umetnička istina je uvek punija i, uglavnom, neizreciva, jer lepota pripada bitku (zbog čega je estetika mnogo više metafizika nego nauka) i potrebna nam je, parafraziraćemo Ničea, da nas čulni i zdravo-raz-umski fakticitet ili konzervirana umnost ne bi ubili. Valjda zato Rolan Bart u poznatom eseju Smrt autora tvrdi, poslužimo se interpretacijom Rolanda Lorimera, da: „Jedino čitalac može biti izvor značenja, jer tekst postaje smislen tek kroz čin konzumiranja. Efekat ovog zapanjujućeg preokreta bio je oponumoćenje čitaoca. Pošto više nije imao dosadni zadatak da nagađa šta je Šekspir imao na umu kada je pisao Hamleta (zadatak ionako nemoguć, kako kaže Bart), čitalac je dobio slobodu da kreira svoja vlastita značenja, da otvara, pre negoli zatvara, značenje teksta. Umesto toga, počelo je da se smatra da bilo koji, pa čak i najjednoličniji realistički tekst ima skroman (ali, uvek i izvestan – M.M.) pluralitet značenja.” Umetnička istina je zato sinonim za lepotu umetničkog dela, ali ne jednu lepotu/umetničku istinu, nego mnoštvo njih. Stoga se umetnička istina ne saznaje objašnjavanjem i analizom, nego iskušavanjem i doživljavanjem. U onom trenutku kada analiza zameni doživljaj, individualna potpunost, zašto da ne – i apsolutnost umetničke istine silazi na nivo opšte i, rekli smo, zamenjive, znači u nečemu uvek nedostatne, naučne hipoteze i emocije prepuštaju mesto umu, koji bez njih nikako ne može biti stanište lepog i umetnički istinitog.

       Istina o istini je da (pot)pune istine nema. U istini svakodnevice ona se svodi na strategije moći, koje od davnih antičkih vremenima do savremenosti kojoj pripadamo uključuju veštinu persuazije, bilo izvežbanih retoričara na Agori i Forumu ili u današnjim globalnim i dijaboličnim komunikacionim centrima, poput CNN-a ili Sky News-a. Istina nauke zasniva se na (ne)mogućoj vrednosnoj neutralnosti, vazda (ne)dovoljnoj distanci u relaciji subjekat-objekat, naučno (ne)opravdanoj sumnji u još/već (ne)saznato i razočaravajuće (ne)potpunoj pretpostavci/hipotezi kao ishodištu umnog delovanja čoveka.  Najzad, umetnička istina je indivudualna; u njoj, rekao bi Pol Sezan, pogled sadrži posmatrača, uronjenog u samo njegov ’unutrašnji’ i ’spoljni’ svet. „Mi stvari oko nas” – kaže Viktor Šklovski –  „vidimo tako kao da su umotane u džak: prepoznajemo njihove konture koje su u vezi sa njihovom najbitnijom funkcijom, ali ih stvarno ne vidimo. Ne poznajemo ulicu kojom svakodnevno prolazimo, ni vlastitu ženu s kojom živimo, ne razumemo pojmove kao što su patriotizam i rat, već jednostavno od svega toga pravimo neku komunikacionu monetu koju samo dalje proturamo i na taj način smo strahovito osiromašili svoj život. Dužnost je umetnosti da nas obogati time što će nam otkrivati poznate stvari, a uspeće u tome ako primeni postupak oneobičavanja: ako nam prikaže stvari u neobičnom svetlu i izazove u nama šok, posredstvom koje ćemo doći do pune, prave slike njihove.”

       Utoliko je i ovaj ogled o istini – o istinama svakodnevlja, nauke i umetnosti – samo jedna u nizu vrednosno zasnovanih (ne)istina, napisan da bi odmah, tj. pre ili kasnije, bio potrt ne samo sobom samim, nego i drugačijom (ne)istinom u ogoljenom po(d)ništavanju zdravo-raz-umskim pitanjem njegove smislenosti, opreznoj kritici scijentistički neprihvatljivog indeterminizma i/ili dionizijski idividualnim doživljajem (ne)estetskog u jezičkoj strukturi samog teksta.

      Ali, na ovoj tački, već, počinje postmodernizam, kome autor teksta ne (želi da) pripada, iako se, hteo ne hteo, kao i cela savremena civilizacija – epoha modernosti, nalazi na obodu crne rupe budućnosti, horizontu događaja sa kojeg nema povratka.

  mm0638811060   feb 11, 2018   Blog   Komentari su isključeni na O svakodnevnoj, naučnoj i umetničkoj istini Opširnije