Блог

     Мада, вероватно, таква емпиријска истраживања нису вршена (била би прилично залудна, осим да илуструју овај и сличне текстове), појединачна и колективна искуства, тј. индивидуална и групна искуствена (варљива) сазнања, указују на део истине да је реч истина један од најупотребљаванијих израза у свим живим језицима света, упркос чињеници, или више утиску него чињеници, да је у питању врло флуидан појам. Придају му се различита и многобројна значења, јер нико до сада није успео да понуди једно општеприхваћено поимање истине. (Осим, наравно, колоквијалних одређења истине, присутних у речницима, као: (а) дескриптивно – „оно што одговара стварности, што је у складу са збиљом, стварно стање ствари”, или (б) опозитно – супротно од лажи, у којима се не отвара онтолошко питање ’стварности’, ’збиље’, ’лажи’ и сл.) Таква сагласност могла би да значи да постоје јасни критеријуми њеног утврђивања, а то би, опет, значило да су људи кадри да је на једнак начин препознају. Ако бисмо и успели да дођемо до целовите истине, с правом тврди Стивен Хокинг у Краткој историји времена, онда би њу, током времена, требало да прихвате сви, а то би био врхунски тријумф људског разума, јер би проникао у сам ум Бога. Човек би, тада, и сам могао да се назове богом, с ореолом свезнајућег бића. Наравно, од постања до данас све људске интерпретације универзума и човека у њему показују да је истина потпуно неухватљива, увек другачија, подложна сваковрсном ретуширању, била усмено речена у скаски надахнутог казивача, одштампана у дебелим енциклопедијским томовима или, данас, утиснута на хард-дискове софистицираних машина које се, све мање метафорично, називају електронским мозговима. Стога је о истини позитивистички могуће говорити и писати, баш како се овде и чини, донекле истинито, можда и (полу)истинито или неистинито, само у аксиолошкој, никако у онтолошкој равни, због тога што истину казују људи загубљени у васељени чији крајњи узрок не знају, нити га – гле испразне претпоставке – могу одгонетнути.

       Истина је, дакле, вредност, а не чињеница, али и као вредност, ево зачараног круга, она жели да се наметне кроз чињеницу у којој се пориче људска несавршеност. Она несавршеност која је неумитна последица биолошке предестинираности човека да свет увек гледа лицем, никако потиљком, па нам је друга половина света (истине) недогледна. Другачије казано, истине као чињенице нема, она се увек указује, приказује и исказује као заробљеник погледа, оно што видимо и/или мислимо да разумемо.

     Баш зато је истина свакодневља најпретенциознија и најудаљенија од свог језичког денотатума. Једноставно због тога што као премису има погрешно уверење, које се, чак, проглашава (са)знањем, да је коначна истина могућа, те да је човек/субјект овладао универзумом/објектом, који му је кроз различите аспекте постао разумљив и као целина. Емпиријска манифестација таквог поимања истине у савремености, њена парадигматска форма у све аномичнијем масовном друштву, јесте истина мас-медија, односно њихових власника и контролора (најпре), а затим и небројивог мноштва људи, ако то није стално растућа цифра од седам-осам милијарди Земљана, свих у улози рецепијената неког од медијских садржаја, све мање отпорних на посредну слику стварности, истину о свету и себи у њему као медијски верификован скуп чињеница. Иако негде у дну свести и једни и други (емитери и реципијенти ’истине’) знају, или пре – наслућују, да нема коначне и непорециве истине, онтолошка претпоставка функционисања мас-медија као демијурга цивилизације ’трећег таласа’ апсурдно је логична: истина су, сетовима чињеница, медијски посредовани различити аспекти стварности. Утолико је овакво схваћена истина коначна, тј. може бити, мора бити, није могуће да не буде истина за све. Потребно је само одговороти на шест чувених, прагматизмом свакодневице формулисаних питања (ко, где, шта, када, како, зашто) и одговор посредовати унутар техничко-технолошки детерминисаних медијских могућности и ето непатворене, неупитне, непроменљиве истине. Апсурд је потпун: и када медији објављују очигледне лажи (дезинформације, тј. истините информације за све који их примају) то није доказ да истина не постоји, да је није могуће утврдити, да се у медијским каналима нужно извитоперује; напротив – и у таквим случајевима, негде изван њих, ипак, постоји коначност, истина подједнака за све, само је треба открити. Истина свакодневице није ништа друго до истина неупућеног, усамљеног, уплашеног и у медијској прашуми изгубљеног појединца. Нема друге истине до моје истине, моја истина је и наша истина коју потврђују или извитоперују свеприсутни медији, а наша истина не може бити неистина, погрешна истина, другачија истина. Таква истина изражава се у мноштву, подсећајући се Пјера Гироа и његове поделе семиотичких система, друштвених кодова – од ритуала и обреда до протокола и игара. Истина свакодневице је, према томе, синоним за друштвеном већином потврђену чињеницу, схваћену као датост, као непорецивост чулног, опажајног, доживљајног и последично – здраворазумског.

     Међутим, здрав разум је добар друг, Енгелс је у праву, само између четири зида (усамљени појединац испред бљештавог телевизијског или компјутерског екрана, олтара нове религије у којој се бескрај универзума супституише његовим фрагментима, аудио-визуелном бујицом ’истинитих’ чињеница и, тако, бесконачно велико замењује бесконачно малим), али никако у просторној и временској бесконачности испуњеној противречностима и супротностима које и оно што је ’мени’, дакле данас никако другачије него и ’нама’ – ’најочигледније’ доводе у питање и сумњу. Ако је истина свакодневице заснована на привиду чињенице као несумњивом чулном фактицитету, на друштвеним кодовима у којима се изражава, на самоуверености субјекта наспрам недохватног објекта, и као таква стално забављена откривањем апсолутне истине (улогу шамана преузели су професионални комуникатори – од уредника ’чувара капија’ до редитаља компјутеризованих видео-игара), онда је научна истина, или истина науке, ослоњена на хипотезу, на дискретну позицију субјекта наспрам, на крају сваке научне теорије, застрашујуће недокучивог објекта и на кондиционал отвореног хоризонта могућности. Постамент научне истине је Картезијусов методолошки кредо сазнавања, које се суштински, пре свега у процесуалности, разликује од лаицизираних и псеудонаучних сазнања у свакодневици: Dubito ergo cogito, cogito ergo sum! Таква, она је потпуно темпорална, исторична и привремена. Не постоји научна истина, већ мноштво модерних (често и помодних) ’владајућих’ хипотеза и све већа гомила одбачених научних претпоставки: њутновску физику потиснуо је Ајнштајнов релативизам свемира, а његову теорију и физичке закономерности које је излучила увелико деструира нова, квантна теорија. А колика је тек ’депонија’ не само одбачених, него и заборављених социјалних, хуманистичких, па и природословних, медицинских истина. Оно што суштински разликује научну од ’истине’ свакодневице и здравог разума, није само поменути Декартов принцип методичке скепсе, него и кодови у којима се научна истина артикулише. То више нису друштвени кодови раз-ума, засновани на консензусу већине, него логички кодови ума, ослоњени на питање, а не на одговор. Били они таксонимијски (кодови набрајања, дескрипције и класификације) или алгоритамски (кодови рачунања и методолошке поступности), њихово исходиште никада није коначност. Научна истина врхуни ’само’ новим методолошким приступом, никако непорцивим сазнањем/истином.  А то значи новом хипотезом и новом теоријом, која постаје парадигма са готово извесном будућношћу да ’пре’ или ’касније’ (ови прилози за време могу садржати векове и миленијуме) постане садржај методолошке сумње и заврши у некој од енциклопедија као логично залеђе нове теоријске парадигме. Уочавајући тај релативизам научне истине, ’рационални’ постмодерниста Лиотар казаће за све сцијентистички заслепљене истражваче стварности највећу јерес, која само на први поглед пориче могућност научне истине. (Отуда и јарост свих његових критичара, имали они своје гносеолошко утемељење у позитивистичкој, емпиристичкој, утилитаристичкој, функционалистичкој и, зашто да не, (нео)марксистичкој традицији, мада је, у суштини, реч о ’новој’, постмодерној интерпретацији картезијанског принципа систематске/систематичне/системске сумње.) Наука (читај: научна истина) је – парафразирамо оно што Лиотар вели у Постмодерном стању – резултат договора у референтном кругу истомишљеника, чија је референтност одређена истим предметом интересовања/истраживања, истим методолошким поступком и истим кодом у којем се договорено симболички артикулише. Све којима ова тврдња делује бесмислено, односно ненаучно, довољно је подсетити да сазнање како Земља није равна плоча која плови на леђима четири корњаче, него округла планета у Сунчевом систему, који је, даље, део Млечног пута, а овај, опет, део… итд. не садржи у себи коначну истину, већ неколико хипотеза које ће важити само док не променимо, можда, просторну и временску позицију и ту исту Земљу, значи и хипотезе о њој, не погледамо из будућности и неке друге галаксије. Ко зна, ко уопште може знати шта ће нам тада, за сада наша једина планета, представљати и, унутар (надамо се) већ профилисане теме овог огледа, како ћемо је ми ’научно’ објашњавати? Следствено, научна истина као quod semper, quod ubique, quod ab omnibus creditur („оно што је увек, што је свугде, у шта сви верују”) није могућа. Трајан је само људски напор да изван раз-умне претенциозности свакодненог надрастања непојамности универзума у ’мојим’ и ’нашим’ апсолутним истинама, умно поставља питања и у њиховој отворености за негацију постојећег у просторно и временски бесконачној слагалаци дода по неки нови елемент.

     Такав напор свакако ће бити, а прохујала садашњост све до ’краја’ недоступне прошлости то непрестано показује, јалов ако се истина науке, истина ума, не оплемењује уметничком истином, истином емоција, духа као душе – не више као ума, до које се долази урањањем субјекта у објект, њиховим поистовећивањем кроз, како би рекао Лисјен Леви-Брил, ’мистично учешће’ субјекта у објекту и објекта у субјекту. Дакле кроз идентификацију субјекта са објектом, насупрот научне истине у којој се субјекат дистанцира од објекта или истине свакодневице у којој субјекат надраста, а често (злоупотребом медија) и потире објекат. По овом антропологу (Примитивни менталитет), али не само по њему (сетимо се плејаде мислилаца различите провинијенције, од Леви-Строса и Сапира до Иниса и Меклуана) човек се преко уметности, израсле из мита и ритуала (Леви-Строс: „Оно што је мит на концептуалном, то је ритуал на плану акције”), враћа у архаично стање потпуног јединства са универзумом. Уметничка истина, дата у концептуалним (књижевност) концептуално-акционим (сликарство, вајарство, музика) или делима уметничке акције (позориште, архитектура, филм), јесте истина субјекта сједињеног са објектом и, у том смислу, потпуна за њеног ствараоца и неколицину или мноштво реципјената, зависно од естетског кода у којем се обликује. Уметничка истина је отворена за интерпретацију, јер није чулно раз-умна и умно кондиционолна, него емоционално променљива, отворена за сваковрсна значења која, етаблирани или ad hoc успостављени естетски код у којем се артикулише, излучује у датом тренутку на одређеном простору за одређеног примаоца. Мада може, али не мора, постојати као чулни подстицај и/или умни оквир на страни њеног обликоватеља, она живи у примаоцу, човеку појединцу, за кога, упијајући је својим ’примитивним’ (традиционална/народна/популарна уметност) или ’префињеним’ (елитна уметност) духом (који, подједнако, живи у чулима, разуму, уму и емоцијама), постаје његова једина и апсолутна истина. Свака уметничка истина (сугерисана било којим књижевним жанром, сликом, скулптуром, музичким делом, архитектонском формом, позоришном представом или филмским спектаклом) истовремено је потпуна и варијабилна. Апсолутна за човека појединца, а променљива за сваког новог реципијента. Може имати онолико варијација колико има реципијената. Плус једно: оно које му придаје (или не придаје) сам аутор(и). Мноштво могућих истина у једном те истом уметничком делу не укида ни једну од њих. Напротив, тако схваћена уметничка истина је увек пунија и, углавном, неизрецива, јер лепота припада битку (због чега је естетика много више метафизика него наука) и потребна нам је, парафразираћемо Ничеа, да нас чулни и здраво-раз-умски фактицитет или конзервирана умност не би убили. Ваљда зато Ролан Барт у познатом есеју Смрт аутора тврди: „Свођење значења текста на оно за које претпостављамо да је намера аутора представља ограничавање и аутора и текста. (…) Читаоци морају да одвоје књижевно дело од његовог творца да би се ослободили тираније једнозначног тумачења. Суштинско значење рада зависи од импресије читаоца, а не од страсти или укуса аутора. (…) Аутор је само скриптор, који ствара рад, али га не објашњава. Сваки текст је ’вечно написано’, али за ’овде и сада’, а свако поновно читање и тумачење зависи искључиво од импресија читалаца.” Као пример узима дело Марсела Пруста  „У потрази за изгубљеним временом” и надреалистички покрет у књижевности, настојећи да покаже да је немогуће утврдити крајњи смисао овог дела или надреалистичке поезије из угла аутора, него искључиво из угла читаоца. Уметничка истина је зато синоним за лепоту уметничког дела, али не једну лепоту/уметничку истину, него мноштво њих. Стога се уметничка истина не сазнаје објашњавањем и анализом, него искушавањем и доживљавањем. У оном тренутку када анализа замени доживљај, индивидуална потпуност, зашто да не – и апсолутност уметничке истине силази на ниво опште и, рекли смо, замењиве, значи у нечему увек недостатне, научне хипотезе и емоције препуштају место уму, који без њих никако не може бити станиште лепог и уметнички истинитог.

       Истина о истини је да (пот)пуне истине нема. У истини свакодневице она се своди на стратегије моћи, које од давних античких временима до савремености којој припадамо укључују вештину персуазије, било извежбаних реторичара на Агори и Форуму или у данашњим глобалним и дијаболичним комуникационим центрима. Истина науке заснива се на (не)могућој вредносној неутралности, вазда (не)довољној дистанци у релацији субјекат-објекат, научно (не)оправданој сумњи у још/већ (не)сазнато и разочаравајуће (не)потпуној претпоставци/хипотези као исходишту умног деловања човека.  Најзад, уметничка истина је индивудуална; у њој, рекао би Пол Сезан, поглед садржи посматрача, уроњеног у само његов ’унутрашњи’ и ’спољни’ свет. „Ми ствари око нас” – каже Виктор Шкловски –  „видимо тако као да су умотане у џак: препознајемо њихове контуре које су у вези са њиховом најбитнијом функцијом, али их стварно не видимо. Не познајемо улицу којом свакодневно пролазимо, ни властиту жену с којом живимо, не разумемо појмове као што су патриотизам и рат, већ једноставно од свега тога правимо неку комуникациону монету коју само даље протурамо и на тај начин смо страховито осиромашили свој живот. Дужност је уметности да нас обогати тиме што ће нам откривати познате ствари, а успеће у томе ако примени поступак онеобичавања: ако нам прикаже ствари у необичном светлу и изазове у нама шок, посредством које ћемо доћи до пуне, праве слике њихове.”

       Утолико је и овај оглед о истини – о истинама свакодневља, науке и уметности – само једна у низу вредносно заснованих (не)истина, написан да би одмах, тј. пре или касније, био потрт не само собом самим, него и другачијом (не)истином у огољеном по(д)ништавању здраво-раз-умским питањем његове смислености, опрезној критици сцијентистички неприхватљивог индетерминизма и/или дионизијски идивидуалним доживљајем (не)естетског у језичкој структури самог текста.

      Али, на овој тачки, већ, почиње постмодернизам, коме аутор текста не (жели да) припада, иако се, хтео не хтео, као и цела савремена цивилизација – епоха модерности, налази на ободу црне рупе будућности, хоризонту догађаја са којег нема повратка.